Svrbe me tabani. Cipelama se luta. Najgore je dvadesetak dana pred putovanje. A to je sad. Ili da budem preciznija, letimo za 15 dana.
Ostavila sam adventski kalendar na zidu. Pa odbrojavam. Bez čokoladica, ovaj put. Ne možeš jesti toliko čokolade. Ne možeš. On je poluzainteresiran. Stalno ponavlja da smirim doživljaj jer bi netko, pazi sad, mogao dobiti gripu. Nju interesira samo hoće li nam “kuća” na Malti imati unutarnji bazen. Hoće. Prestani me to pitati. Njemu se pak svako pitanje vrti oko toga iamamo li WiFi u sobi. O, kako će se iznenaditi.
I tako, dok se njihov život odvija više manje normalno, moj mozak stalno nešto traži, planira, zbraja, veseli se, pada u očaj, smije se, nervira se. Tu sam, ali zapravo nisam. Slušam, ali ne slušam. Kimam glavom. Pratim sve vijesti o gripi. Kako sam Mu dozvolila sam da mi uđe u glavu?!?!?! Nju ne vodim u vrtić do daljnjega. Da ne dobije gripu. Njega gledam ružno, da mu ne bi slučajno plao na pamet dobiti gripu. Vani je, kažu televizori, polarna hladnoća. Mene nije briga. Meni je toplo oko srca, a glava mi je u oblacima. To je uvijek tako kad planiram putovanja. Što je uglavnom stalno. Na neka odem, na neka ne. Ali zapravo sam na svima bila. Bar u glavi.
To ti je tako kad imaš glavu u oblacima. Automatski ti se grije srce. Na noge nažalost ne djeluje. Hladno mi je na noge. Prokleta cirkulacija.
