Nisam baš od kiše. Što nije dobro ako živiš u Rijeci. Probala sam na sve načine. Kupila sam najšarenije čizme za kišu. Imam Vojo Radoičić kišobran – znači, ne može ljepše i šarenije. I dalje kući dođem samo mokra. Ne osjećam ju. Osim ono jednom na Visu kad smo bosi trčali po kišnim svjetovima. To je bio taj svijetli trenutak kada sam i ja mogla reći da sam sretna jer pada kiša. Ali bio je izolirani slučaj. I nemoj mi sad reći da i doma mogu trčati bosa po kiši. Ne mogu. Na Visu sam na odmoru. Doma vučem goleme kutije u poštu, radim na terenu, u jednoj ruci imam psa, u drugoj dijete, kasnim, čizme mi prokišnjavaju, a Vojin kišobran je malo razbijen. Doma je život. Na Visu je bajka.
I onda se dogodi sunčana nedjelja. Trsat. Moj omiljeni dio grada. Tamo sam odrasla. Tamo su mama i tata. A danas su tamo i kišobrani. Šareni.
Svako malo gledam fotke slične ovima iz drugih gradova i mislim si… pa kako nitko u Rijeci da napravi ovo. Bokte, pa mi smo grad u kojem je kišobran… ono… kišobran. Must have. 😀
I onda se dogodi izložba Pul kaštela. I Trsat zašarene kišobrani. Moj dio grada nikad nije bio ljepši <3.
Nisam baš od kiše. Što nije dobro ako živiš u Rijeci. Ali… moram reći… kišobran mi nikad nije bio draži. Skoro da bih bila ok i s tim da malo padne kiša. Nije dugo. 😀
