Ovo je bila dobra godina. Nekoliko dnevnih izleta. Tajland. Vis. Valencija. Ljubljana. Kupljene karte za Maltu. Za nekoga s VRLO OGRANIČENIM budžetom, sasvim zadovoljavajuće.
Svi bi isto tako. Putuje im se. Ali nemaju. Ne mogu. Ne stignu. Imam samo jedno za reći – prioriteti, prijatelju. Prioriteti.
Bila je ovo dobra godina za moju putovnicu. Zato je patilo sve drugo. Pogotovo ormar. #nemamništazaobući. Kupila sam samo crvene wannabe marte. Jer za prave nemam novaca. Na kave ne idem. Ne samo zato jer ne pijem kavu. Kino? Rijeđe nego češće. Gotovo nikad. Smanjila sam i s čokoladom. Zna biti stvarno teško. Par puta sam izašla van s curama. Jer mi to treba da zadržim koliko toliko zdrav razum. Lara se također nije baš nešto okoristila. On je pak baš izvisio. Ukratko, radim dva posla da bi imala za putovanja. On radi da bi imao za putovanja, samo nije svjestan toga.
Prioriteti. Moraš imati prioritete.
I onda se on probudi jedno jutro i kaže da nam treba novi objektiv. Ode na kavu i vrati se s objektivom koji je platio više nego ja karte za Maltu. Tada još nismo išli na Maltu jer, citiram, nemamo novaca. Ljuta sam k`o pas, on uvrijeđeno objašnjava da je objektiv kupio meni. Zamisli trenutak u kojem ja kažem: Ljubavi, kupi mi objektiv. Ne možeš? ZATO JER SE NIKAD NIJE DOGODILO.
I tako ja zaključim da mom ormaru treba par noviteta. Kupim si šos i košulju. A njemu kupim karte za Maltu. Kao što je on meni kupio objektiv. I svemir je opet u ravnoteži. 😀
