Pitala me neki dan, onako, ničim izazvano, kad ćemo opet u Japan? Baaaaaaam. Rekoh, vjerovatno nikad. Koji ti je đavo. Pa nije Japan iza ugla. Možda ćeš jednom ti ići sama. Kad budeš velika.
Isto tako, nabila nam je nedavno na nos činjenicu da u Egiptu ima preko 80 piramida. Pročitala je tako u dječjem atlasu. A mi je nismo vodili ni da vidi one tri velike, jel. Kakvi smo mi to roditelji.
Ako moram izdvojiti nešto negativno kod putovanja s djecom, onda bi to bila činjenica da ne kuže kolika je to zapravo privilegija i sreća. Kada u tri godine obiđeš Japan, Zanzibar, Tursku, Egipat, Italiju, Španjolsku, Maltu, Maroko… misliš da je to nešto što svi rade. Dolazi joj po normalno. Bojim se da nikada neće imati one leptiriće i ono uzbuđenje oko putovanja. Jer ih nije otkrila sama. Jer raste s njima i uz njih. A možda sam omašila futbal. Jer lijepo je otvoriti joj prozor u svijet. A i volim vjerovati da će jednoga dana, kada kene sama, leptirići pronaći put do njene utrobe. Na neki sasvim novi način.
Bokte. Di sam ja k`o klinka bila od ovakvih pogleda. A ona svako malo prigovori jer je nismo vodili da vidi i piramide 😅
Potpuno se slažem i isto se pitam. Moje žensko je do trinaeste obišlo četiri kontinenta i to ne shvata kao neki privilegij već vrlo često zanoveta! Uopšte nema impuls da mi pomogne u kreiranju a nalazi mane ako nešto propustim. Teši me to što im je ipak usađena ta razgledanost i vidim sad voda dečka okolo i tu se snalazi. Ipak, udvoje smo shvatili da je najbolje, deca imaju svoje partnere pa nek putuju kad zarade